Hrabrost je kad znaš da si izgubio pre nego što pocneš,ali svejedno pocneš i ostaneš ustrajan uprkos svemu…(Kako ubiti pticu rugalicu )

 

Jesam li ti ikada pricala o svojim strahovima?
O pogrbljenoj starici bez roda i poroda,samoj u
jeseni svog života.Borama ispisane price koje
su se ocrtavale na njenom umornom licu.
Ponekad mi dodje u san.Vidom je na klupi,ispod stare trešnje polemljenih grana ,kako sedi.Suton je.U drhtavim rukama grcevito steže požutelu fotografiju.Prinosi je uz obraz..uzdiše…Prelazi svojim ogrubelim rukama po njoj svojoj jedinoj uspomeni,druge su i onako odavno vec umrle.Ona..On tako srecni na toj slici.
Zagrljeni,nasmejani,mladi…
Prijmecujem na poledjini lepa ispisana slova.
Želim da ih procitam.Prikradam se polako da me ne vidi,ali cini mi se da ona zna da sam ja ovde ,
i da baš želi da je vidim šta piše.
„Ništa nije vecno.Ali tako bih voleo ostariti s tobom. Zauvek tvoj B.“
Vidim joj tugu u ocima,bol patnju,kajanje…prekor koji kao da je usmernen ka meni.Stavlja sliku na grudi ,vidim kako joj se jedna suza iz oka ote.Kao da je u toj jednoj suzi sažet sav njen život.Sreca i tuga,patnja i radovanje,ljubav,bol…Primicem se još bliže želim da vidim ko je na slici..
I taman da pogledam,kad njena suza pade na sliku, koja nestaje.
Budim se..
Cujem tvoje umereno disanje…kako spavaš kraj mene.
Srecna sam što nisam kao starica iz moga sna,sama i bez ikoga.
Ali ta suza to je ono što me plaši.