Vekovi prolaze…A ja i dalje dišem.
Lutajući , tražeći , svoje srce koje si mi ukrao.
Osećaš li ?
Moj dah je vetar.
Svoje ime sam napisala na nebu.
Svoj lik utisnula u oblake.
Zar ne vidiš s jeseni moje suze,
iz tih istih oblaka
koje zajedno sa zlatnim listovima padaju na tlo.
Zarobljena u vremenu , lutam tražim te .
A ti ?
I ti si kao i ja proklet.
Oblačiš zimu,pustaš da sneg prikrije tvoje emocije.
Hodaš nekim drugim putevima.
Kradući srca ,onako usput ,i ni u jednom od njih
ne prepoznaješ ono nešto , nešto tvoje
izgubljeno davno.
Kad ne nadješ , bacaš ih pod noge..gaziš…
Više se i ne osvćeš.
Nastavljaš tražeći po svom beskraju isto što i ja .
Vekovi prolaze…A ja i dalje dišem .
Tražeći tebe na padinama svoje svesti.
Dobro došli u moju stvarnost 
Ima jedna recenica iz price „Tamni vilajet“ koja mi se dopada pa je ponekad citiram: „Ko uzme – kajace se, ko ne uzme – opet ce se kajati“ . Mozda je tako nekako i u ljubavi. Kako god okrenes bice nekog kajanja. Ali ako vec mora da ga bude, glasam za ono posle (ili u toku) ljubavi jer, ipak, posle svega, ostaje secanje na nesto sto je imalo divne momente, za zauvijek… ❤
Greska iznad. Nije „Prokleti vilajet“ vec „Tamni vilajet“ :lol:. Molim te ispravi, poneo me je tvoj naslov pa sam napravila novi spoj :D.
Ispravljeno 😀
“Ko uzme – kajace se, ko ne uzme – opet ce se kajati”
Problem je što je uzeto…tu je…al opet nekako ne nalazimo se .
Kad se ne poklopi vreme…Ko zna…Možda jednom uspe da se poklopi…Kad se prožive neophodna iskustva i lekcije…
Nadam se da će se jednom poklopiti…
Gubiš energiju zalud, ako je stvarno tako.
Ništa nije izgubljeno, sve dok se sami ne odreknemo toga. 🙂
Onda je bolja reč, preskupo.
Mislim da sam jeftino prošla 🙂