U zaboravljenom uglu grada

b694ee8e91cd5c1f89129a1089c77cc5

Probudila ga jeziva tišina, okupan u hladnom znoju i bunovan od minulug sna, pokušao je da ustane ali se predomisli. Znao je da nece moci. Ne može vec mesecima, još od zimus kad je slomio kuk, ostao je da leži u krevetu. Prepušten sam sebi, deca istrgoše svoje korene rasuše se po svetu. Kad -kad pozovu da vide da li je živ. Da nije bilo dobrih komšija odavno bi on napustio ovaj svet. Godine su ucinile svoje, zašao je odavno u osamdesetu. Okrete glavu prema prozoru, pogleda u mracne oblake. Misli mu se razvodniše .Više nije znao gleda li u oblake ili sumorni svet sopstvene duše.Opet je sanjao brata Milutina ko zna po koji put, ali nocas je bilo drugacije .

1955 Negde u Srbiji

Vreo letnji dan . Kraj reke kupalište, tih godina jedino mesto za okupljanje mladih. Mladi ludi lepi uvek u društvu najlepših devojaka.Privlacili su pažnju gde god su se pojavljivali, verovatno su bili jedini blizanci u to vreme u njihovoj okolini. Kao jaje jajetu  u svemu isti. Jedino je malo zavideo bratu
to što nikada nije mogao da postane plivac kao on. Tog dana je na kupalištu je bilo pedesetak devojaka i mladica. Milutin pozdravi par prijatelja uz put i odma skocio da pliva. Gledao ga je sa divljenjem ali i potajnom zavišcu. Niko nije primetio kada se tamnji oblaci nadvise nad rekom .Pljusak koji je usledio rasteraše sve kupace, samo je Milutin ostao u reci, beše podosta odmakao od obale. Ostao je sam na obali, dozivajuci brata.Kiša mu se slivala niz lice nije video ništa.
„Milutineeeeeee‚“ -uzalud je dozivao .
Stajao je u nadi da ce mu se brat svakog trenutka pojaviti .U vodu nije smeo.Ne zna ni sam koliko je tako cekao, kiša je odavno stala.Pade i noc, sa njom i poslednja nada da će se Milutin pojaviti. Slutio je najgore. Nije slutio, osecao je u dubini svoje duše  da ga više neće videti.Znao je da je taj dan nestao deo njega zauvek i pre nego što su sledeci dan našli Milutinovo telo par kilometara nizvodno .

San mu nije izlazio iz glave .
Nocas je opet sa Milutinom bio na reci, gleda ga kao srecno izlazi iz reke, smeši mu se.

„Gavro brate „-kao da mucuje glas, grli ga . Oseca njegove mokre i hladne ruke kako ga obavijaju .-„Kao nekad  zajedno Gavro moj. Vratio sam se “

Nije cuo kako je voda velikom brzinom prodirala u kucu. Niti se zabrinuo kada je pocela da ulazi u sobu. Jedino mu je bilo važno da se Milutin vratio.

Advertisements
Овај унос је објављен под Eho moje duše. Забележите сталну везу.

5 реаговања на U zaboravljenom uglu grada

  1. duledudule каже:

    Ne znam sta bih napisao, na neki nacin oni zive sa nama, ali da ne mora, ne mora, sudbina… ti snovi nekad tako iscrpe kao da nisam spavao.

  2. Dejan каже:

    Skoro uvek me naježiš…

U početku beše reč

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s