Nisam znala da je to tvoja stanica.Nisam ni videla kada si izašla iz voza.Bez reči,opraštanja,zagrljaja.
Spazih samo tvoje ne(namerno) ostavljene kofere sa izbledelim slovima imena na njima od dugog putovanja.
Otvorih jedan ,beše to kofer uspomena ,prepun sećenja , slika ,reči.Znala sam šta je u drugom i da se više nikada nećeš
vratiti po njih nikada.Krenuše suze za još jednim izgubljenim putnikom iz mog voza .
Hvala ti bako za sve.Počivaj u miru.
Dobro došli u moju stvarnost 
Neka baka počiva u miru.
Zaslužila je.
Najdraži ne umiru. Neka baka počiva u miru.
Sve dok bude nas da ih se sećamo.
Slazem se sa mandrakom.
Mandrak je u pravu, zivece ona u tvom i secanjima svih drugih koji su je voleli … zauvek
Da…
Teško je uvek… Neka ne govore da nije i da će bol minuti..
Iskustvo mi govori.. Al nema dana da ne pomislim.. I tu je..oko mene…
Kao da neko odkida deo nas i nikada više ne budemo isti…
Upravo tako.. 😦 Veruj mi razumem..
Al’ dani prolaze.. meseci.. godine…
Uvek boli…
Da uvek…
Uskoro će tri decenije a imala je 83… prva fizička bol koju sam osetila za nekim. I još traje, samo umnožena.
Neka joj je laka zemlja, a tebi saučešće.
Uh, kako me dirnulo… tako mi je žao i tako razumem – trenutno sam u kući u kojoj me moja baka odgajila – pa vam je jasno koliko me pogodilo… svi su već rekli šta ima da se kaže i s svima se slažem…
Žao mi je zbog tvoje bake – hvala ti na ovim rečima za nju i sve naše bake…
I meni je žao vaše bake.Verujem da sve podseća na nju .Na divno detinstvo . 😦
i moja Spasenija je bila divna. lep tekst